Победник

СВЕТИСЛАВ ПЕШИЋ, ПРОСЛАВЉЕНИ КОШАРКАШКИ СТРУЧЊАК И СЕЛЕКТОР СРБИЈЕ
Живот тренера није бајка
Тако је желео да наслови своју аутобиографију. Да објасни не само шта је успех, него и како се до њега стиже. И како победе могу постати привид, како порази могу бити лек. Још нисмо заиста схватили шта се то променило у сржи епохе, још трагамо за собом и важним елементима свог идентитета, своје праве мере. У овом тренутку није довољан оптимизам, важне су одлуке. Храброст да се сагледа и суочи, да се ствари назову тачним именом. Коначан исход не зависи само од њега и његовог тима, каже, него и од многих других околности. За себе и свој максимум јемчи, у свему осталом: „Ко жив, ко мртав!”

Пише: Дејан Булајић
Фото: Приватна архива

Постоје различити путеви којим ходимо. Неки од њих су пречице, неки обилазе и скривају путоказ, на некима нам требају водичи и ко зна шта све не, и свима им је заједничко мноштво стопа, пуна мрежа корака и укрштених судбина, налик једних на друге. Тек на реткима виде се трагови истих стопа, које су утабале и раскрчиле неки свој пут, другачији од свих, посебан, који води ка циљу који се тек узгред дели са другима. Такав пут још увек крчи Светислав Пешић (Нови Сад, 1949).
– Снови су можда одговор на многа питања. Да... снови. Без њих је тешко покренути себе или, што је још горе, пристајемо да кренемо за туђим траговима. Ја то нисам желео. У време када сам почињао да играм кошарку, фудбал је, као и данас уосталом, био најпопуларнији. Уз њега се истицао рукомет и доста смо га играли у школама. Кошарка је била споредна, али од великог тријумфа 1970. године, када је Југославија постала светски првак, ствари су почеле да се мењају и да се све више дечака интересује за њу. Брзо сам је заволео и препознао себе у кошарци, а томе је допринео и харизматични тренер Звонимир Минчић. Младост је издашна, пуна снаге и од ње можемо пуно тога добити, ако је на прави начин искористимо.

Да ли се и младост мења са временом, као и њени циљеви?
Мењају се приоритети, поготово у односу на средину у којој живимо. Увек је било оних који су веровали да се на брзину може стићи до врха. Има их и данас утолико више. Објашњавао сам, увек, да не постоји пречица до успеха. Постоји поступност корака. Не можете направити трећи корак ако нисте направили прва два. Осим тога, данас се променило и то што младе генерације више не признају ауторитете. Постали су свеснији од претходних генерација и хоће објашњења за оно што се од њих тражи. Иначе, као и некад, свет младих тражи људе у које може да верује и од којих може да учи. Зато ми старији морамо да знамо да их саслушамо, слагали се са њима или не. Тај ниво здраве комуникације је основа свега што са њима покушавамо да остваримо, јер развијање карактера младих људи није експрес ресторан.

Све се мења, од карактера до навика. Мења се и сам спорт?
Наравно. Спорт је постао бизнис и у томе постоје приоритети и циљеви. Данас је актуелно да се говори о онима који из неких разлога понекад не играју за своју земљу. Осуђују их, разапињу, а ја бих тим и таквим судијама поставио питање шта они раде за своју земљу? Наравно, не мислим да је такво стање добро, већ указујем на то да су се околности у спорту промениле. Уздигнут је индивидуализам спортисте, док се моћ тренера смањује. Све је јачи утицај менаџера, родитеља, медија. Има играча којима је важније шта ће о њему рећи медији, него тренер, јер медији могу да те убију или да од тебе направе супермена. Менаџерима је много важније да њихов играч одигра добро, него да његова екипа победи, а он је тај који обезбеђује добре уговоре. О друштвеним мрежама да и не говорим. Оне умеју од играча да направе робове. Због свега тога данас је већа одговорност играча, а и притисак је много већи. Ми смо у наше време можда имали мање могућности, али смо били много безбрижнији.

У ПОТРАЗИ ЗА НОВИМ СИСТЕМОМ

Савремени родитељи талентоване деце?
То је већ једна забрињавајућа прича. Многи родитељи губе из вида да се ништа не може учинити на силу, ни на брзину, и то може да се појави као велико оптерећење, како за спортисту, тако и за њих, што се врло често лоше завршава. Није добро када талентована деца слепо верују својим родитељима, јер углавном не постану своји и таленат не претварају у врхунски квалитет. Међутим, осим родитеља, све недовољнији утицај на развој деце имају и школе. Оне свакако имају образовну улогу по принципима које су просветни системи сами поставили, али се готово потпуно губи њихова васпитна функција. Није добро што улога тренера губи на значају, пред онима који окружују децу, од родитеља до менаџера. Уосталом, и многи тренери су зависни од менаџерских услуга и мало је оних који су задржали ауторитет стручњака који постављају своје услове.

Актуелни тренутак српске кошарке?
Пре свега је битно да престанемо да се поредимо са временом југословенске кошарке. Тада је све било другачије. Била је земља од двадесет милиона становника, са најјачом лигом у Европи, са огромним бројем талената, са добро организованим клубовима. Сада је све то другачије. Још увек трагамо за својим идентитетом на нивоу организације, за идентификацијом талената и њиховом селекцијом, примењивом методиком тренинга у времену у којем живимо. Томе треба додати и систем такмичења који је код нас неадекватан за даљи развој кошарке. Огромни су изазови за српску кошарку. Наши потенцијали су сада видно мањи, а њена популарност још увек поставља високе циљеве. Поставља се питање: на који начин то претворити у нови квалитет? Не видим други начин, него да заборавимо прошлост и да потражимо нови систем по ком ћемо се организовати. Како да таленте раније откривамо, како да их развијемо и сачувамо, у ком окружењу, на који начин. То треба да нам буде приоритетни изазов. Од битног је значаја такође, да клубови забораве клубаштво, да не гледају само своје интересе, него читаву велику кошаркашку слику и шта је на њој. Знам да данас много људи живи од кошарке. Некада се живело за њу, а данас од ње. Њихова одговорност би данас требало да буде много већа.

Буди ли у вама оптимизам поновни рад са репрезентацијом?
Питање је колико је оптимизам уопште важан у овом тренутку. Важне су одлуке. Да знаш шта желиш и колико од тога можеш да урадиш. Уопште се не поставља питање да ли ћу ја дати максимум од себе. Али, коначан исход не зависи само од мене и мог тима. Зависи и од многих других околности. Свесни смо у каквом времену живимо, како се оно одражава на спортске резултате и колико је незахвално било шта прогнозирати. Можеш гарантовати само за себе, а што се тиче свега осталог... наш народ би рекао: „Ко жив, ко мртав”.

ОД ПРАВИЛА ДО ФИЛОЗОФИЈЕ

Скоро је објављена ваша књига Моја игра, мој пут?
То је за мене једно ново искуство. И раније је било понуда, нарочито у Немачкој, да објаве моју аутобиографију и верујем да би они то учинили коректно, али мојом интимом и богатством мог животног искуства желео сам да се позабавим сам, без журбе и постављених рокова, мирно и одговорно. У почетку сам желео да наслов књиге буде Живот тренера није бајка. Циљ ми је био да покажем какав је живот тренера, која ме је и каква социјална средина стварала, да изнесем причу о породици, школи, о условима који у нама стварају човека. То није никакво књижевно дело, нити ми је био циљ да то остварим. Много тога сам написао градећи своју каријеру и баш обиље тих текстова ми данас показује како и колико сам се мењао у свим овим годинама, према околностима које су ме пратиле. Знам да су тада то била моја кошаркашка правила, а данас је то моја кошаркашка филозофија, сазрела кроз све оно што сам остварио у својој каријери. Написао сам књигу какву сам желео. О мени се мање-више све зна и о мојим резултатима. Али ја сам хтео да напишем како се стиже до тих резултата, које су препреке на том путу, шта све мораш учинити да би победио и како пребродити терет пораза.

Заиста, колико су вам порази помогли да изградите тако успешну каријеру?
Победе су прави дар. Ништа вас тако не крепи као оне, подигну вам самопоуздање, учврсте веру у оно што радите. Осим тога, победе много значе екипи, подижу расположење и самоувереност. Али, ако се победе заврше само на резултату, а не покажу вам да сте и у свим осталим сегментима екипног рада напредовали, онда умеју да постану привид. Зато и порази знају да буду корисни, ако их на прави начин протумачите. Озбиљног човека баш пораз натера да се замисли над оним што ради, да потражи разлог неуспеха, да га анализира. Међутим, треба реално сагледати данашње такмичарске услове. Живимо у времену у коме се све подређује коначном успеху – победи, титулама, трофејима. На путу ка томе све има релативну вредност, и победе и порази. Неке победе су вредније, неки порази тежи или супротно. У сваком случају, и победе и порази вас уче како преживети у овом захтевном послу, у ком никада не зависите само од себе и сопственог рада.

***

Једини
Светислав Пешић (Нови Сад, 1949) од своје треће године до завршетка средње школе живео је у Пироту. Ту је и започео играчку каријеру (1964–1967), потом је у београдском „Партизану” (1967–1971), па у сарајевској „Босни” (1971–1979). Тренер је од 1982...
Једини је тренер који је освојио европско и светско злато на свим FIBA такмичењима и у свим категоријама. Једини је тренер који је био европски првак са две репрезентације (Немачка, Југославија). Једини је тренер освајач златне медаље  са немачком репрезентацијом. Једини је активни тренер који је био клупски првак Европе и као играч и као тренер  („Босна”, „Барселона”). Био је тренер године у Немачкој (1992, 1996, 1998), у Шпанији (2019), у Европи (2003), селектор најбољег тима Европе 1998. године (EuroStarsGame).
Носилац је више високих одликовања и признања у Србији (Југославији), Немачкој, Шпанији... Члан је FIBA куће славних (FIBA Hall of fame, 2021).

***

Играчки успеси
Међу играчким успесима Светислава Пешића издвајају се освајање Првенства Југославије (1978), Купа Југославије (1978) и Купа европских шампиона (1979). Све то остварио је играјући у сарајевској „Босни”.

***

Тренерска достигнућа
Светислав Пешић у досадашњој каријери тренирао је десет великих европских клубова: сарајевску „Босну”, берлинску „Албу”, „Барселону”, „Ђирону”, „Бајерн”, „Звезду”, „Келн”, римску „Лотоматику”, „Валенсију”, московски „Динамо”.
Био је селектор Немачке, Југославије (Србије и Црне Горе), сада и Србије. Са репрезентацијом Југославије освојио је Светско првенство 2002. и Европско првенство 2001, а са Немачком Европско првенство 1993.
Са клубовима које је водио освојио је Евролигу 2003, FIBA Еврокуп 2007, Куп Радивоја Кораћа 1995, осам националних првенстава и шест националних купова.